Singlom ‘Nove boje’ šibenski bend Aracataca upravo je najavio svoj prvi album naziva ‘Na sve strane’ koji će im 22. studenoga objaviti Menart.

‘Nove boje’ kreću blago isprekidanim gitarskim rifom na koji se prijelazom zakači snare i odjednom se nađeš u ritmu koji čas kontrira, čas te pušta i prepušta melodiji koja slušača zgrabi i samo ga, tek tako, uzme k sebi.

S odvažnim aranžmanskim stranputicama, kao da snimaju treći, a ne prvi album, bend je bez trunke respekta prema nepripremljenom uhu slušatelja krenuo odmah, u prvih dvadeset i koju sekundu izazivajući ‘OK computer’ podražaje zbog svoje smislenosti. A onda je žena zapjevala i više nije bilo natrag.

Repeat je bio neizbježan.

Vjerojatno bi bilo too much reći da bi Jefferson Airplain mogao zvučati tako da ih je, nedajbože, u vremenu Trumpa i Muska ispalio Jadran po kršu nekog riječnog ušća, ali ta je subjektivna referenca uistinu bila na izvol’te ove subote u kafiću na Baldekinu, na slušalice iz trafike ubodene u staroga ‘mekbuka’. Na drugo slušanje sve je ipak čišće, ispeglanije i urednije jer je konačno proradila i desna slušalica pa je do izražaja došao i pedantni Vedran Peternel čije su uši i prsti bili masteri ove šibenske produkcije.

U singlu ‘Nove boje’ Aracataca baca prvu ruku svog muzičkog laka na neke stare, već viđene piture, a ako na koji tren one bojom i teksturom možda i poprime ton postojeće površine s vonjem bivšega, preslušanoga i odslušanoga, to je samo narkomanska para, tren. Ne daju ti vremena da izustiš ‘I got you’, kako je James Brown u najranijim danima označavao kaznu od 50 dolara članu benda koji je fulao, niti se stigneš ugristi za jezik. Jer Tara Šolić ne samo da ne zvuči kao ova ili ona, nego te do kraja pjesme bude sram što si uopće pomislio nešto takvo. Dok stvar ide i real time evoluira svakim novim playom, razotkriva raskoš talenata opovrgavajući i demantirajući sve krive navode iz prvog slušanja.

Tog trenutka stane se kristalizirat neočekivana zrelost ove dice i slušača zapljusne val serotonina, skupa s ostalom rodbinom iz hormona sreće.

Gitare zvuče savršeno kao da su odjek nekih starih dobrih vremena, u ping pongu između plavog i ražinskog nebodera (to je dobro, op.a., žuri mi se, objasnit ću drugi put). Super im je to razvlačenje rifova u dramatične sekvence, inteligentno je. I dugi solo je super ispeglan i odlično je sjeo što se može smatrati podvigom jer duga sola nisu baza bar od 1974. kad su neki sumnjivi tipovi u New Yorku počeli vikati ‘Hey Ho, Let’s go!’.

Do kraja pjesme, da ne duljimo jer mi se stvarno žuriiiii, topi se svaka natruha banalnosti i sve završi u nekoj ružičastoj ružičastosti.

S nestrpljenjem čekamo njihov album i nove digitalne ekspedicije.

Nikad na planeti nije bilo bolje muzike, a muzika je uvijek bila najbolja kad je sve drugo odlazilo kvragu.