Scena prva, ćaća je meja taracu i reka da će biti rat. Odma sam zna da je sranje veliko jer on nikad ne bi izvalija nešto tako ozbiljno da nije bija sto posto siguran u to. Iako je ima baš ozbiljan izraz lica, šta zbog rata, šta zbog činjenice da mete taracu koju je meja …
Scena prva, ćaća je meja taracu i reka da će biti rat. Odma sam zna da je sranje veliko jer on nikad ne bi izvalija nešto tako ozbiljno da nije bija sto posto siguran u to. Iako je ima baš ozbiljan izraz lica, šta zbog rata, šta zbog činjenice da mete taracu koju je meja od nervoze, mene nije bilo previše strah jer san si odma složija u glavi da će sve biti ok.
Scena druga, mi mularija na ulici, iza Kožare. Tamo je stala jedna Antonija u koju su se svi bili zaljubili pa smo se muvali po njezinoj ulici i po dvorištu. Tog popodneva priopćila nam je da su joj starci dovršili uređenje skloništa u sklopu kuće i da su je opremili ogromnim količinama stranih čokolada iz ‘djutifrišopa’. Par minuta prije šest popodne počela je zavijati uzbuna i još uvik mi je u glavi scena dok silazim nizbrdicom na svoju ulicu, svitlo popodnevnog sunca koje se ide ugasiti u horizontu, luka, okrugli ogromni metalni tankovi koji će uskoro biti raketirani – onda blackout – pa veliki banak, nosimo ga iz kriznog stožera u naš podrum nebodera na broju šezdeset. Borisa Kidriča 60, tada već mislim Stjepana Radića 60.
Zakuvalo je
U prizemlju, di su liftovi, masa ljudi ide gori – doli. Neke žene plaču, za njima masu dice. Jedan stariji čovik nosi mali radio, vata vijesti. Pokušava nas ohrabriti smiješkom, dobacuje neku bazu iz tog vrimena. Nije previše uvjerljiv, ali bitna je namjera.
Zakuvalo je, sad svi moramo biti skupa, moramo biti pametni i organizirani. Tko zna koliko će ovo sranje trajati.
Te večeri nekako sam se odvoija od ekipe i više ih nisam moga naći. Zgrada ima 15 katova i svi su stanari bili izvan stanova, po skalinama, izlazu za nuždu i po podrumima pa je bila silna gužva. Iako je bila frka, većina je hrabro iščekivala šta će dalje biti, posebno mladi koji su po katovima slagali svoje male ‘bunkere’, štacije za briškulu i trešetu, monopoly ili viceve i zafrkanciju.
Na kraju sam zaspa na šestom katu isprid vrata Balina koji me u snu zajebava čupkajući mi kosu jer je bija i osta vražji. Sutra sam naša svoje i s njima proveja ostale dane tog početka rata, rujanskog rata u Šibeniku.
Scena treća, na žice smo upalili jednog staroga fiću i glupiramo se njime po parkiralištu. Od ove scene ne mogu garantirati da je kronologija ispravna jer možda je nešto bilo drugoga, možda petoga dana ili obratno. Vrag će ga znati nakon toliko godina. Kako bilo, faca iz kriznog stožera namijenija je sebi fiću i oteo nam ga s pištoljem u ruci. Netko je rekao da mu je to treći kojeg je oteo nekom izbjeglom Srbinu.
Oba dva, Franina
Glede Srba, inače, u našoj zgradi se smatralo da su Srbi koji su ostali s nama isti kao i mi i da skupa dijelimo dobro i zlo. Kad se išlo po kruh za zgradu, kad se dežuralo na ulazu s papovkom, svi smo bili isti. Znali smo da su nam to susjedi i da nam nisu prijetnja. Osim ratnih prijetnji u vidu avionskih reketiranja, vatre iz brodova i svjetlećih metaka iz gradskih kasarni, nama je zapravo u tih sedam dana početka rata najveća prijetnja bija mali Frane koji je jedan dana tlačija stražara s papovkom: ‘daj malo meni, daj malo meni’ i tako ga masira uru vrimena dok u nekom trenu nije iskoristija nepažnju stražara, uvuka male prste u okidač i okinija – ne jednom nego dvaput! Hici su prozujali frajeru ispred nosa i zabili se u plafon, betonsku nadstrešnicu na koju su nam uvik padale lopte i nitko, srećom, nije strada. Dobili smo anegdotu i prvi uzviknuli: ‘Oba dva!’.
Jedno jutro stigla je priča da su snajperisti pucali po našima kad su išli po kruh priko puta.
Neki ‘kosovac’, đubre četničko, da je opalija par metaka, ali nikog nije pogodija. Do popodneva se ispostavilo da je to bila ‘fake news’ i zbilja, nikakvih snajperista nije bilo. Ni tada ni kasnije u našem gradu. Osim ovih šta su ciljali na nekretnine i poduzeća, ali ta priča ide nešto kasnije.
Scena četvrta, prošli su miseci, možda i godina koja. Opet mi ekipa, sad smo u Docu, na štekatu isprid kafića. Opet zavija uzbuna i lagano hodamo prema doma. U to doba nisu sve uzbune rezultirale vatrom, mnoge su bile iz predostrožnosti, neke namjerno lažne.
Dica ka dica
Uglavnom, tog puta je počelo rokati i pukla nas je teška paranoja zbog ‘zvončića’. Mislim da je to jedini put kad me baš bilo strah.
U tom strahu u jednoj ulici oko Medulića upali smo u nečiji portun skloniti se, kad tamo, par cura, jedna lipša od druge. Spasili smo se šta smo ih mogli spasiti, u tom ratnom ludilu, mi dica, ka dica, a šta ćeš.
Maturirali smo u Rogoznici jer se do tamo četnici nisu mogli dobaciti i u tim i takvim izletima i ‘ekskurzijama’ nalazili smo zabavu, zafrkanciju i sve ono šta treba mladosti da bude mladost. Rat nam je uzeo godine, mnogima i puno više od toga, ali nalazili smo načina da najgore trenutke okrenemo na zafrkanciju i ostanemo ljudi.
Takva je bila većina ljudi u našem gradu i zato ih volim pamtiti takve, hrabre, karakterne i vedre, čak i onda kad je bilo najgore. Baš onda.
